Održana panel diskusija „Krug podrške”

Panel diskusija „Krug podrške“ održana je 22. februara na Zoom platformi. Na diskusiji su učestvovali/e

Svrha diskusije je bila da kroz razgovor i razmenu iskustava predstavnika/ca različitih institucija i organizacija približimo građanima/kama konkretne mehanizme podrške koji su dostupni svim žrtvama rodno zasnovanog nasilja, kao i da prepoznamo gde postoji prostor za unapređenje ovih mehanizama.

U diskusiju se uključilo 35 učesnika/ca, i to u svojstvu predstavnika/ca organizacija civilnog društva i državnih institucija, ali i kao pojedinci i pojedinke, koji su svojim izlaganjima i pitanjima obogatili razgovor.

Strah od prijave nasilja

Kako mehanizmi podrške ponekad mogu delovati strano ili komplikovano, želeli smo da ih svedemo na razumljivu suštinu. Mlada aktivistkinja i studenktinja Fakulteta političkih nauka u Beogradu, Anja Anđušić je moderirala diskusiju tako da smo dobili jasan uvid ko su svi bitni akteri u krugu podrške i kako tačno izgledaju svi ti mehanizmi.

No, najpre smo se pozabavili sa jednim od najbitnijih problema – sa činjenicom da neke žrtve nasilja odlučuju da ne prijave nasilje. Kao najveći uzrok, i Maja Sedlarević i Aleksandra Savić navele su strah. To može biti strah od ekonomske ugroženosti ili fizičkog nasilja, bilo prema samoj žrtvi ili njenoj deci – neretko nasilje eskalira kada žrtva prijavi nasilje. Mišljenje okoline igra veliku ulogu jer se žrtve često plaše osude, ili pak mogućnosti da joj niko neće verovati. Nasilnici umeju i da prete žrtvama da će objaviti u javnosti privatne fotografije.

Ono što je Aleksandra Savić u svom radu na SOS telefonu primetila jeste da, pored toga što se plaše da prijave nasilje, žrtve često ni ne poznaju koja prava imaju u ovakvim situacijama. Ovo, u kombinaciji sa nepoverenjem u institucije, dovodi do toga da se žrtva oseća izolovano i bespomoćno.

Bitno je raditi na ohrabrivanju žena da prijave nasilje, ali je takođe potrebno pokazati žrtvama da će dobiti podršku i nakon što prijave nasilje. Zbog toga je bitno da se obezbedi adekvatna zaštita nakon dobijanja sudske presude ili nakon što izađu iz sigurne ženske kuće – i žrtvama i njihovoj deci – i time osigurati dugoročnu bezbednost.

Mehanizmi zaštite

Zatim smo otvorili pitanje samih mehanizama zaštite. Filip Jovanov je iz svoje uloge socijalnog radnika pod supervizijom u Centru za socijalni rad Pančevo objasnio kako teče postupak prijave nasilja u ovoj državnoj instituciji. Ovde smo posebno istakli obaveznu saradnju između Centra za socijalni rad, policije i tužilaštva u slučajevima porodičnog nasilja. Predstavnici ovih aktera zapravo i čine grupu za koordinaciju i saradnju, koja pravi individualne planove zaštite svake žrtve.

Važna karika u ovom procesu predstavljaju i nevladine organizacije poput SOS Ženskog centra, kojim se žrtve i najpre obraćaju u slučaju nasilja. O načinu na koji funkcionišu ovakve organizacije pričala nam je Aleksandra Savić, istakavši dobru saradnju sa institucijama u Novom Sadu. Prepoznaje se pak potreba za daljim unapređenjem saradnje između ovih aktera, u cilju stvaranja što skladnijeg i sveobuhvatnijeg sistema podrške.

O pravnom mehanizmu zaštite govorila je Olivera Pejak Prokeš, sudija Apelacionog Suda u Novom Sadu. Olivera je napravila razliku između dva postupka – krivičnog postupka protiv počinioca nasilja koji pokreće javni tužilac, kao i parničnog postupka koji pokreće sama žrtva u cilju nadoknade štete. Problem sa ovako postavljenim postupcima jeste da se u velikoj meri oslanjaju na svedočenje žrtve, što predstavlja jedan vid sekundarne viktimizacije, gde se žrtve navode da ponovo proživljavaju svoju traumu.

Jedan od načina da se ovo spreči jeste da sa žrtvom tokom čitavog postupka rade stručni i senzibilisani profesionalci. Kao primer dobre prakse se navodi obuka za policijske službenike koji se bave slučajevima porodičnog nasilja. Slična obuka je kreirana i za sudije i tužioce, međutim nisu svi u obavezi da ovakvu obuku prođu, te se advokati navode kao primer.

Neusaglašeni zakoni kao prepreka

Olivera Pejak Prokeš komentariše i neujednačenost pravne regulative u ovoj oblasti, koja bi trebalo da se izmeni i dopuni radi pružanja adekvatne formalnopravne zaštite žrtvama. Konkretno se prepoznaje potreba za ujednačavanjem definicije članova porodice u tri zakona (Porodični zakon, Krivični zakonik, Zakon o sprečavanju nasilja u porodici) kao i uvrštavanje mogućnosti izricanja mera zaštite obavezno lečenje alkoholičara i obavezno lečenje narkomana u građanski postupak. Takođe je važno imati u vidu ratifikovane međunarodne konvencije i presude Evropskog suda za ljudska prava kao značajne pravne izvore u našem pravnom sistemu.

Poseban i često zanemaren problem kog smo se dotakli jeste diskriminacija žena sa invaliditetom i žena sa smanjenim mogućnostima. Konkretno, one nisu prepoznate kao posebna kategorija u sudskom postupku, što onemogućava pružanje adekvatne podrške tokom samog postupka jer, kao što Olivera kaže, nije svaki invaliditet vidljiv. Prvi korak u rešavanju problema bio bi prepoznavanje ove ugrožene grupe žena i potom im  pružiti neophodnu podršku.

Edukacija = prevencija

Najzad, Nevena Glušac kao predstavnica organizacije Iride, istakla je da je prevencija, kao i uvek, najbolje rešenje. Radeći na osnaživanju i edukaciji mladih možemo izuzetno smanjiti rizik od rodno zasnovanog nasilja. U pitanju je polje gde su nevladine organizacije postavile dobre primere ali da se edukacija na ovu temu treba proširiti i na škole i predškolske ustanove, imajući na umu da mališani već sa četiri-pet godina usvajaju rodne uloge.

Time smo došli do kraja pregleda našeg događaja „Krug podrške“. Može se primetiti da se kroz čitav događaj prožimaju tri zajednička elementa. Kao prvo, to je potreba za unapređivanjem pravne regulative, odnosno donošenjem kvalitetnih zakona. Drugo, potrebna je efikasna primena ovih zakona od strane stručnih i senzibilisanih pojedinaca. Treće, kako bi se prva dva elementa ostvarila, kao i kako bi se umanjila stigma koja prevenira žrtve da prijave nasilje, potrebno je raditi na isticanju problema rodno zasnovanog nasilja u društvu.

U tom pogledu, krug podrške treba shvatiti široko, tako da obuhvata sve građane i građanke koji svojim svakodnevnim delima mogu doprineti povećanju stepena rodne ravnopravnosti i time smanjiti rizik od nasilja.

Nasilje je uvek izolacija

Panel diskusiju smo organizovali u okviru naše kampanje „Nasilje je uvek izolacija“, koju smo pokrenuli kako bismo učinili SOS kontakt telefone dostupnim što većem broju građana i građanki u vreme pandemije korona virusa. Epidemiološke mere koje su stupile na snagu prošle godine i bile nužne za suzbijanje širenja virusa, imale su nažalost neželjenu posledicu povećanja broja žrtava rodno zasnovanog nasilja.

“Nasilje je uvek izolacija” je deo projekta Vlade Švajcarske “Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT” koji sprovode dve nevladine organizacije: Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Takođe, projekat je dobio podršku projekta Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID) “Tvoje mesto u Srbiji” koji sprovodi Nacionalna koalicija za decentralizaciju , sa partnerima CRTA-om, ORCA-om, Fondacijom „Jelena Šantić“ i Media i reform centrom Niš

Responses