Okupili smo se 31. marta na Zoom platformi sa predstavnicima/cama institucija i organizacija na panel diskusiji „Podrška po meri“. Razmotrili/e smo na koje sve načine profesionalci/ke ali i građani i građanke mogu da se senzibilišu radi pružanja što adekvatnije podrške žrtvama rodno-zasnovanog nasilja. O tome su pričali/e:
- Tanja Ignjatović, psihologinja angažovana u Autonomnom ženskom centru u Beogradu,
- Slobodan Josimović, zamenik javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu
- Miladinka Mijatović, konsultantkinja na SOS telefonu u organizaciji …Iz Kruga Vojvodina
- Marijana Marković, predstavnica organizacije Irida.
Diskusiju je moderirala doc. dr Dragana Ćorić – profesorka na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu.
Na događaju je učestvovalo 47 učesnika/ca, a pored pojedinaca/ki bili/e su prisutne i predstavnici/e organizacija civilnog društva i državnih institucija. Svojim doprinosom i pitanjima diskusiju su učinili/e potpunijom.
Pričali/e smo, između ostalog, o pravnim mehanizmima zaštite od nasilja u porodici i o obaveznim obukama za profesionalce u sudstvu, tužilaštvu i policiji. Razgovarali/e smo i o uvođenju materije o rodno zasnovanom nasilju u formalno obrazovanje, kao i o ličnim vrednostima koje su potrebne za pružanje adekvatne podrške. Osvrnuli/e smo se i na dodatne poteškoće s kojim se žene sa invaliditetom koje su preživele nasilje susrele tokom pandemije. Za kraj smo se pitali/e kakvu dužnost građani i građanke imaju ukoliko vide nasilje u svojoj okolini, i na koji način možemo nasilje prevenirati.
Žrtva kao obavezni svedok?
Ishod krivičnog gonjenja počinioca nasilja u porodici u velikom broju slučajeva zavisi od svedočenja same žrtve. Kako Slobodan Josimović iz prakse kaže, nasilje se često dešava u četiri zida bez drugih svedoka te je iskaz žrtve neophodan. Ovo može da predstavlja problem jer, iako bi slučajevi nasilja u porodici po pravilu trebalo što brže da se reše, u praksi oni traju izuzetno dugo. Od žrtve se stalno traži da ponovi svoje svedočenje, što je samo dodatno traumatizuje. U nekom trenutku, posle nekoliko meseci ili godina, ne iznenađuje kada žrtva odustane od postupka.
Nema podataka o broju ovakvih slučajeva. Ono što zamenik javnog tužioca Josimović kaže jeste da to nije kraj. Tužioci po službenoj dužnosti nastavljaju postupak, i to uz druge dokaze, ukoliko postoje. To mogu biti iskazi drugih svedoka poput porodice ili prijatelja, medicinska dokumentacija o povredama, stručni izveštaj Centra za socijalni rad u kom stoji o kom oblik nasilja je reč i ko je tačno počinilac, ili čak zapisnik policijskih službenika/ca o uviđaju sa lica mesta, gde se mogu pronaći ispreturane stvari ili predmeti koji su iskorišćeni za vršenje nasilja u porodici i sl.
Ukoliko pak nije moguće dokazati krivično delo, Josimović ističe da žrtva može iskoristiti druge pravne mehanizme zaštite. Jedan od njih, koji je ustanovljen Zakonom o sprećavanju nasilja u porodici iz 2017. godine, može se iskoritisti već kada se nasilje prijavi, odnosno kada policijski službenici dođu na lice mesta. Uradivši procenu rizika od neposredne opasnosti od nasilja u porodici, policijski službenici mogu da izreknu hitnu meru udaljavanja učinioca na 48h, ili da zabrani da kontaktira i prilazi žrtvi.
Drugi pravni mehanizam koji Josimović ističe jeste porodično-pravni postupak. Ovde je dovoljno je dokazati sumnju da postoji nasilje, što je lakše nego dokazivanje krivice što je uslov krivičnog postupka.
Jednokratna obuka, dugogodišnji sertifikat
Godine 2017. uvedena je novina sa Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici – službenici/ce u sudstvu, javnom tužilaštvu i policiji koji se bave predmetima nasilja u porodici (ali i krivičnim delima poput trgovine ljudima i delima protiv polne slobode) u obavezi su da pohađaju specijalizovane obuke nakon kojih se stiče sertifikat.
Slobodan Josimović je jedan od predavača na ovim obukama i kao takav, smatra da je dobro što je država prepoznala potrebu da se profesionalci/ke obuče. Mišljenja je ipak da je za pravu profesionalizaciju jednokratna obuka nedovoljna. Potrebno je uvesti kontinuiranu obuku kako bi profesionalci/ke pružili/e adekvatnu podršku žrtvama.
U tom pogledu, Tanja govori da nije dovoljno da profesionalci/ke budu senzibilisani/e. Senzibilizacija predstavlja tek prvi korak ka prepoznavanju društvene prirode rodno zasnovanog nasilja, te da ono ne predstavlja izolovane incidente. Potrebno je raditi na profesionalizaciji, koja znači da će profesionalci/ke primenjivati propise i pružati adekvatni podršku žrtvama, bez obzira na njihove lične stavove.
Dok je Marijana kao diplomirana medicinska sestra i volonterka u Iridi stavila fokus na senzibilizaciju građana/ki kroz neformalno obrazovanje koje nevladine organizacije širom Srbije pružaju, Tanja je stavila fokus na formalno obrazovanje kao način profesionalizacije profesionalaca/ki.
Edukacija o nasilju na fakultetima
Tanjina sugestija jeste da se treba uvesti materija o prirodi rodno zasnovanog nasilja već na osnovnim studijama fakulteta za one profesionalce/ke koji prvenstveno pružaju zaštitu i podršku žrtvi nasilja, poput pravnika/ca, policijskih službenika/ca, medicinskih radnika/ca i socijalnih radnika/ca. To moraju učiti i edukatori/ke ali i novinari/ke, kako mediji kasnije ne bi učestvovali u sekundarnoj viktimizaciji žrtava.
Tanja ističe da se edukacija o nasilju ne bi smela zadržati na fakultetu. Potrebno je nastaviti edukaciju i kada se profesionalci zaposle, kroz različite vidove formalne i neformalne edukacije, kako bi bili u toku sa najnovijim informacijama o npr. izmenjenim zakonima. Posebno je naglasila značaj intersektorskih obuka, kako bi kroz međusobnu saradnju profesionalci/ke pružili/e sveobuhvatnu podršku žrtvi.
Ovo zapravo predstavlja i preporuku GREVIO komiteta koji prati primenu Istanbulske konvencije u Srbiji. Pored toga što obrazovanje u ovoj oblasti mora biti obavezno, ono mora biti kontinuirano i redovno. Ali važnije od svega, ono mora biti primenjeno u praksi – ne sme se dogoditi da službenici/e i profesionalci/ke odbijaju da primenjuju određene stavke zakona s kojim se ne slažu.
(Ne)pristupačnost podrške
Miladinka Mijatović, savetnica na SOS telefonu u organizaciji …Iz Kruga Vojvodina, pričala je o posebno osetljivoj kategoriji žena sa invaliditetom. Na njih je pandemija COVID-19 imala posebno loš uticaj, prvenstveno jer su određene žene zbog hroničnih stanja pod posebnim rizikom od zaraze, a potom jer velik broj žena sa invaliditetom ni ne može na isti način da se zaštiti od virusa – da se izoluju – jer im je potrebna kontinuirana asistencija u svakodnevnom životu.
Ovde je prepoznat i nesrećan način na koji su nove službe objavljivale aktuelne informacije o pandemiji – gotovo isključivo preko interneta, što predstavlja problem starijim ženama i ženama iz ruralnih sredina koje nemaju pristup internetu, odnosno ne znaju da ga koriste.
Poseban problem predstavljaju maske koje moramo nositi kako bismo usporili širenje virusa. Žene sa oštećenim sluhom oslanjaju se na čitanje sa usana za komunikaciju, te je jasno da su ih maske u tome sprečavale. Kao jedno od rešenja, organizacija …Iz Kruga Vojvodina, u saradnji sa UN Women, kreirala je maske sa prozirnom plastikom kod usta, koje omogućavaju da se vide usne.
Građanska dužnost
Uključivši se u diskusiju, Nada Padejski Šekerović, upravnica Sigurne ženske kuće u Novom Sadu, sugerisala je jedan način na koji bi građani/ke pružili/e podršku žrtvama – to bi predstavljalo stvaranje baze volontera/ki koji bi npr. volontirajući u Sigurnoj ženskoj kući pružali podršku time što bi odveli žrtve do javnog tužioca – već bi takav naizgled skroman čin dosta pomogao.
Marijana, kao predstavnica Iride, rekla je da, iako građani/ke nemaju zakonsku obavezu da prijave nasilje ili pruže podršku žrtvi, ipak imaju građansku dužnost da to učine. Nasilje u četiri zida nije privatna stvar, rodno zasnovano nasilje je društveni, široko rasprostranjeni fenomen koji usled upravo te tajnovitosti i srama koji se izaziva kod žrtava uporno uspeva da se održi.
Ono što je jasno jeste da moramo i dalje raditi na senzibilisanju građana i građanki, zbog samog prepoznavanja problema i pružanja podrške, ali i zbog prevencije nasilja. Marijana je istakla da nevladine organizacije poput Iride to mogu učiniti kroz različite vidove neformalnog obrazovanja, javnih kampanja i učešćem u donošenju odluka. Poruka je jasna: zajedno sa građanima/ka možemo utabati put ka društvu gde će činjenje, a ne preživljavanje nasilja, biti predmet sramote.
Nasilje je uvek izolacija
Panel diskusiju smo organizovali u okviru naše kampanje „Nasilje je uvek izolacija“, koju smo pokrenuli kako bismo učinili SOS kontakt telefone dostupnim što većem broju građana i građanki u vreme pandemije korona virusa. Epidemiološke mere koje su stupile na snagu prošle godine i bile nužne za suzbijanje širenja virusa, imale su nažalost neželjenu posledicu povećanja broja žrtava rodno zasnovanog nasilja.
“Nasilje je uvek izolacija” je deo projekta Vlade Švajcarske “Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT” koji sprovode dve nevladine organizacije: Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Takođe, projekat je dobio podršku projekta Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID) “Tvoje mesto u Srbiji” koji sprovodi Nacionalna koalicija za decentralizaciju , sa partnerima CRTA-om, ORCA-om, Fondacijom „Jelena Šantić“ i Media i reform centrom Niš