U nedelju, 14. decembra, u Omladinskom centru CK13 u Novom Sadu, srednjoškolci i srednjoškolke Karlovačke gimnazije, zajedno sa svojom vršnjakinjom iz gimnazije Laza Kostić, predstavili/e su publici predstavu sCena otpora, na kojoj su radili/e prethodna dva meseca.
Tokom dva izvođenja predstave tog dana, publika je imala priliku da se vrati u prošlost i tako poveže dva ključna trenutka – izgradnju tada najmodernije železničke stanice 1964. godine i 1. novembar 2024, kada je nakon rekonstrukcije starog zdanja pala nadstrešnica i ubila 16 ljudi. Predstava dalje otvara pitanja o posledicama tog događaja i o tome šta on znači za zajednicu koja sa tim gubitkom živi.
Jedan deo predstave je posvećen događaju koji se odigrao 29. novembra 2024. godine u Sremskim Karlovcima, kada su učenici i učenice Karlovačke gimnazije, zajedno sa svojim profesorima i profesoricama, izašli na ulicu kako bi odali poštu stradalima i iskazali solidarnost sa studentima i studentkinjama Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Umesto podrške i razumevanja, suočili su se sa pritiscima, pretnjama i omalovažavanjem od strane predsednika opštine Sremskih Karlovaca i drugih odbornika i odbornica SNS-a. Takvo iskustvo predstavlja kolektivno iskustvo mnogih građana/ki u Srbiji, ali ne samo u prethodnih godinu dana, nego mnogo duže – i baš zato, ova predstava šalje poruku da niko nije zaboravljen, ništa nije zaboravljeno.
Kao završnica, ostaje nada mladih – nada da će jednog dana konačno moći da žive u gradu i u zemlji u kakvoj žele da žive:
Tokom izvođenja predstave stajala sam sa strane i posmatrala publiku. U sali je vladala tišina, lica publike nisu odavala nikakvu reakciju – nisam mogla da shvatim šta se dešava. Predstavu sam tokom proba gledala mnogo puta, ali i dalje reagujem na nju, iznova i iznova potpuno me izbaci iz sedišta. Ono što me je oba puta dodatno zbunilo bio je gromoglasan aplauz i suze koje su usledile po završetku predstave.
Tek tada mi je postalo jasno da reakcija tokom izvođenja nije izostala – ona je ostala nevidljiva. Emocija u sali bila je toliko snažna da je delom prerastala u šok, u unutrašnje suočavanje sa onim što je izgovoreno na sceni.
Dok smo nakon predstave svi zajedno stajali napolju, posebno su me dirnuli zagrljaji publike sa glumcima/ama. To je bilo nešto više od ponosa na samu predstavu – energija i emocije koje je teško objasniti rečima. Takvu snagu osećala sam samo na ulicama, kada zajedno, ujedinjeni stojimo na toj sceni otpora tokom prethodnih godinu dana.
Tog 14. decembra, predstava sCena otpora i ono što je usledilo nakon nje saželi su sve ono što se u Srbiji dešava tokom prethodnih godinu dana. U nekoliko sati smenjivale su se emocije koje su probudile novu snagu i nadu.
Borba nije gotova. Nada ne prestaje. Scena otpora se i dalje igra. Vidimo se na ulicama.
Teodora Petric
Ovde možete pogledati sve fotografije sa događaja, by: Norino foto ćoše
____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Program Scena otpora u kojem je nastala ova predstava, realizujemo u okviru projekta Košnice aktivizma koji sprovodi NAPOR u saradnji sa Beogradskim centrom za ljudska prava i FemPlatz-om i on predstavlja naš zajednički odgovor na upadljivo sužavanje prostora za rad i delovanje organizacija civilnog društva, kao i na opšte pogoršanje stanja ljudskih prava u Srbiji. Projekat finansira Evropska unija.