U pauzama između učenja i polaganja ispita, smišljala sam kako da se izvinim za svoju prvobitnu reakciju na Marka.
Čvrsto sam rešila da budem u miru sa Markovim prisustvom i da ga konačno prihvatim kao dečka moje najbolje drugarice. Ako je on dobar prema njoj, nema razloga da budem toliko zaštitnički nastrojena, zar ne?
Povodom zbirke kratkih priča “I ovo je nasilje” koja je objavljena krajem meseca maja i kursa koji nosi isti naziv, razgovarali smo sa Renatom Ilić, autorkom kratke priče “Čaj za dve” koja se našla u zbirci.
Renata je rođena u Novom Sadu 1995. godine, a o sebi kaže:
Trenutno živim i radim u Zrenjaninu, u kom sam završila Ekonomsko-trgovinsku školu “Jovan Trajković”, a zatim i Tehnički fakultet “Mihajlo Pupin”. Ljubav prema pisanoj reči nasledila sam od majke, koja je večito insistirala da se “Jesen u našoj ulici” ili “Proleće u našem gradu” opisuje do najsitnijih detalja. Istakla bih da sam najveći fan sladoleda, kafe i čaja u svakom godišnjem dobu. U slodobno i zauzeto vreme težim da budem deo promena koje želim da vidim u svetu. I to, toplo, svima preporučujem.
Odakle dolazi inspiracija za kratku priču koju si napisala?
Inspiraciju uvek tražim u “malom životu malog čoveka”, odnosno, u svakodnevnim situacijama na koje više ili manje obraćamo pažnju. Kada je reč o različitim oblicima nefizičkog nasilja, rekla bih da, nažalost, ne obraćamo dovoljno pažnje na iste. Često ih zanemarujemo, potiskujemo, racionalizujemo i pravdamo.
O kom obliku nasilja si pisala i zašto?
Po završetku Iridinog kursa, dugo sam razmišljala koji vid nefizičkog nasilja da stavim u fokus priče. Delom jer uviđam da se različiti oblici nasilničkog ponašanja vrlo često prepliću u profilima nasilnika, a delom jer raspoznajemo širok spektar negativnih ponašanja koje možemo podvesti pod termin “nefizičko nasilje”. Izbor je pao na manipulaciju. Rekla bih da je ovaj vid nasilja najpodmukliji i da je koren drugih negativnih obrazaca ponašanja, nezavisno od toga da li govorimo o partnerskom ili bilo kom drugom međuljudskom odnosu. Manipulaciju teško identifikujemo, posebno u ranim fazama odnosa, a nasilnike veličamo i doživljavamo kao ljude od najvećeg poverenja. To je scena koju sam pokušala da dočaram i kroz ovu priču.
Zašto baš naslov Čaj za dve?
“Čaj za dve” je radni naziv priče i nastao je kada sam kreirala ambijent u kome se ona odvija. Po završetku pisanja priča je preimenovana i finalni naslov glasi “Iz dobre kuće”. Ovo je motiv koji se više puta ponavlja kada dođe do samog zapleta. Naš jezik je bogat terminima koji ukazuju na određene karatkeristike i ponašanja ljudi, a koji, gotovo po pravilu, u praksi ne moraju da znače baš ništa. Kada čujemo da neko potiče “iz dobre kuće”, povezujemo ga sa pozitivnim obrascima ponašanja i vrednostima koje oplemenjuju društvo. Da ne mora nužno da bude tako, kao i da nisu sve “dobre kuće” zaista dobre, dokazuje Marko, glavni negativac ove priče.
Čini mi se da si ostavila prostora da priču dovrše čitaoci, da li je zaista tako?
Volim da pišem priče koje imaju srećan kraj. Inicijalno, ova priča je isto tako zamišljena. Realnost je ipak drugačija, posebno kada govorimo o nasilju u bilo kom obliku. Svako od nas zna neku priču koja nema srećan kraj ili nema kraj uopšte. Iz poštovanja prema žrtvama nasilja i osvešćenom čitaocu, kraj je ostao nedorečen.
U priči spominješ i Markovu majku kao nekog ko takođe prolazi kroz situacije nasilja. Šta si želela time da kažeš?
Osvrt na Markovu majku je slika budućnosti Teodore – Markove devojke koja je žrtva manipulacije, ukoliko na vreme ne osvesti Markov uticaj na njeno ponašanje i percepciju Stvarnosti.
Kako mladi da prepoznaju manipulaciju kao oblik nasilja?
Rekla bih da je zdrav odnos sa sobom i prema sebi ključan faktor za razvoj zdravog odnosa sa drugim ljudima. Kada je manipulacija u pitanju, smatram da je važno identifikovati koje su naše istinske želje i potrebe i, u skladu sa njima, postavljati lične granice u odnosu sa drugim ljudima. Dalje, ključno je osvestiti da postoji problem. Kada postoji svest, postoji i način da se problem reši. Čak i ako nisu svesni okolnosti u kojima se nalaze, a osećaju da nešto nije u redu, mogu da se obrate stručnim licima uz čiju pomoć će pronaći uzrok svog nespokoja. Pozitivna promena u našem društvu, u proteklih nekoliko godina, jeste kolektivna svest o tome da je okej da tražimo pomoć kada nam je potrebna.
Kakvu poruku si želela da pošalješ svojom pričom?
Nasilje je, nažalost, uvek u našoj neposrednoj blizini i dešava se svakodnevno. Možda ne nama i ne pod našim krovom. Ali ga, možda, ima u komšiluku ili kvartu. Možda ga trpe nama bliski ljudi. Možda se sa njim susreću lica koja srećemo na radnom mestu, u gradskom prevozu, u obližnjem kafiću ili prodavnici. Zato je važno da znamo kako da postupamo kada svedočimo nasilju i na koji način da razgovaramo sa žrtvama. Ishod ove, ili bilo koje priče o nasilju iz stvarnog života, zavisi od adekvatne reakcije svih nas.
Kratku priču autorke Renate Ilić, možete pročitati na sledećem linku.
Responses