Bližimo se godišnjici nemilog događaja s kraja prošle godine, sa jezom u kostima, dok protesti, blokade, šetnje, komemoracije, sukobi i sve drugo, ne jenjavaju, ni na 24 časa, a mi, kao društvo, tonemo sve dublje i dublje, u taj okršaj sa ljudima, čiji je nemar i korumpiranost upravo i doveo do svega lošeg što nam se desilo u prethodnom periodu.
I, dok su studenti, kao promotori ovog veličanstvenog pokreta, stvorili tu klimu kako nema vođe, i kako smo svi jednaki u ovoj borbi, ovo je društvo koje u svemu, i uvek traži nekog ko će da ga pokrene, tražimo svoje heroje i heroine. A kako i ne bismo, imali smo ih toliko kroz istoriju. Mahom su to bili vitezi, oficiri, državnici, na koje su se, istorijski narativi uglavnom i fokusirali, međutim bilo je tu i žena, mnogo njih. Sve u svemu, vremenom je i taj trend počeo da se značajno menja, te žene zauzimaju sve veću ulogu u ključnim i teskobnim trenucima koji nas prožimaju, pa i u popularnoj kulturi, kao i aktuelnim narativima i pričama.
Kosovski mit je obeležila Kosovka devojka, zatim u Prvom svetskom ratu čak dve, Milunka Savić i velika Nadežda Petrović. Tokom Drugog rata, tu su i mnoge partizanke, članice pokreta, ali, ono što je iznimno važno za istaći je i taj, na prvi pogled, nevidljivi doprinos svih onih žena koje su tokom tih teških perioda, ali i danas, tu kao glavni oslonci porodica, predstavljajući kičmu ovog društva, dajući svemu vertikalu.
A onda, kao logičan sled događaja, pojavile su se i one, nastavivši tradiciju. Imena poput Teodore Gardović, Nikoline Sinđelić, Sonje Ponjavić i studentkinje Ane V. svima su postala dobro poznata. To svakako nije iz razloga što su svakodnevno okupirale naš medijski prostor ili nešto slično, već zbog onoga što su uradile, i pretrpele zbog te svoje odvažnosti i neprihvatanja da ćute i gledaju sa strane kako im neko otima budućnost ispred nosa.
U zimu 2025. Tokom januara i februara, kada su se protesti zahuktali do neslućenih razmera, i kada je režimska mašinerija počela da napada svoje protivnike, bez obzira ko su i koliko im je godina, desila su se dva krajnje nepojmljiva događaja.
Studentkinju Pravnog fakulteta Sonju Ponjavić je u četvrtak,16. januara, tokom odavanja pošte nastradalima u Novom Sadu, udario automobil i nosio na krovu nakon čega je pala na ulicu.
A onda, krajem meseca, 28. januara, dok su lepili stikere i nalepnice kojima su informisali ljude o najavljenom velikom protestu na tri novosadska mosta, grupa studenata, gde je i naša Ana, napadnuta je od strane režimskih batinaša koji su joj naneli teške telesne povrede uključujući i prelom vilice, zbog čega je prebačena u bolnicu na odeljenje hirurgije.
Međutim, šta je odgovor i reakcija mlade i odvažne studentkinje na sve to. Kada je istupila pred okupljenima na protestu “Žene u odbrani života u Srbiji” u Novom Sadu, Ana nije imala unapred iskucan govor, toga dana, ona je govorila iz duše i iz srca, otvoreno i direktno, onako kako samo mladost ume. „Ja danas ne govorim tiho. Ovo je prvi put da držim govor i danas ne govorim tiho, iako mi je u januaru slomljena vilica. Danas govorim jasno – ne kao žrtva, nego kao žena koja je preživela, kao žena koja je odlučila da ne ćuti“, kazala je Ana.
Ona je u govoru istakla da „se žena ne rađa da ćuti“. „Ja danas ne pričam o sebi da biste me žalili, pričam da biste zapamtili – mogu vam slomiti kosti ali nikad neće slomiti ono što nas drži uspravno, a to je dostojanstvo. Ovo nije samo borba za nas, ovo je borba za devojčicu koja ne zna koliko vredi, za majku koja se stidi svojih modrica, za ženu koja misli da je sama“, poručila je.
Posle ovako tragične jeseni i zime, usledilo je neko lepše vreme, makar meteorološki gledano, dok je obruč oko vlasti nastavio da se steže, a pritisak i tortura nad nedužnim građanima postajali sve bezumniji i razuzdaniji.
Avgust mesec će svakako, pored toga što nam je dokazao da, uprkos tome što je period godišnjih odmora i tropskih vrućina, ne dozvoljavajući da se bunt ugasi, ostati obeležen i po sledećim događajima. Nikolina Sinđelić, vatrena govornica, i neprikosnovena aktivistkinja za ljudska prava biva, doslovce, kidnapovana od strane JZO, gde trpi torturu koju nije zamišljala ni u najgorim snovima. Mlada devojka tvrdi kako je tokom pritvora bila pretučena, kao i da joj je prećeno silovanjem, i to od komandanta te jedinice lično. Međutim, odgovor Nikoline, nakon puštanja nije bio povlačenje već nešto najplemenitije i nadahnjujuće što možete čuti. „Kažem vam da sam spremna da dam svoj život za ovu zemlju, ne plašim se vaših čizama“, obećala je Nikolina Sinđelić na Instagramu, dan posle hapšenja, preneo je francuski ”Le Mond”.
Poslednje srede u mesecu, službenici MUP-a, ili su se bar tako predstavili, ulaze u gradski autobus u Beogradu i iz njega izvlače Teodoru Gardović, 23-godišnju studentkinju, teretivši je da je uništavala državnu imovinu, i šta sve ne, dok je prema njenim rečima, ona samo bacila flašicu vode na prostorije SNS-a, tokom demonstracija.
Odgovor Teodore je ništa manje dostojanstven i srčan nego govori njenih koleginica i saborkinja. „Pokušavaju da nas zastraše, ali to ne uspeva“. „Svako treba da provede 24 sata u policijskoj stanici, to je vrlo poučno“. Kakve reči, u situaciji u kojoj se nalazite, tek pušteni iz mračnih prostorija režima. Nakon što je zagrlila svoje bližnje, odmah obećava da će se vratiti na proteste. „Tea, Tea, Tea“, skandiraju joj desetine pristalica okupljenih ispred velike zgrade jugoslovenske arhitekture u centru srpske prestonice (Palata Pravde).
Mlade, nenaviknute na ovakve brutalnosti i poniženja, prvi put bačene u društvene promene tako ogromnih razmera, prepuštene na milost i nemilost režimu, a opet, odlučne da se bore za sebe, za nas, za sve. Odlučne da stanu u prve redove, pa ako je potrebno i da prime udarac, da budu izložene javnom blaćenju, suzavcu, pendreku i svim drugim prljavim sredstvima vlasti. To je ono što odlikuje ove devojke, ali ne samo njih, već i mnoge druge, devojke i žene, po manjim mestima, koje svakodnevno biju bitku sa lokalnim kabadahijama i stavljaju svoj integritet i život u prve redove ispred kordona i batinaša braneći ono do čega im je stalo- slobodu, šansu, prava, ravnopravnost, pravdu…
A onda, pored ovog, vanvremenskog truda i doprinosa koji, gore pomenute, mlade junakinje čine u aktuelnom trenutku, svakoga dana, probajte samo da zamislite kakav uticaj, kakvu inspiraciju i nadahnuće upravo one, čine na čitave naraštaje drugih mladih devojčica i devojaka koje tek dolaze, i tek treba da se za mnogo toga pitaju. Zamislite koji vetar u leđa one upravo dobijaju, iz dana u dan. To je neizmeran efekat, i tek će se primetiti sve najlepše strane te njihove borbe.
Responses