Gumene mede

„Nale, stigao sam!“ uzviknuo je Strahinja dok se izuvao i skidao jaknu u hodniku, a zatim mi se pridružio u dnevnom boravku. Sedela sam na kauču kada mi je prišao.

„Kako su moje bebe danas?“ pitao je nakon što me je poljubio u čelo i pomazio po stomaku.

„Super smo! Malo mi je dosadno ovde samoj po ceo dan, ali dobro sam. Kako je tebi bilo na poslu?“

„Ma ista grupa istih kretena. Klasika.“

Otišao je u kuhinju i iz kese počeo vaditi namirnice.

„Danas su u zgradi bili neki majstori. Ceo dan nisam imala mira od njih. Jesu li konačno popravili lift?“

„Nisu. Taj lift ne radi već decenijama, verovatno ga nikad i neće popraviti. Komšije sa četvrtog sprata renoviraju stan, zbog toga su dolazili.“

„Eh, šteta, baš sam se ponadala. Jesi li mi kupio smoki?“

„Nisam ti kupio ništa, nisi mi rekla da želiš.“

„Napisala sam ti u poruci.“

„Nisam je video, kupiću ti sutra.“

Nastavila sam ćutke da gledam u televizor, kad poče reklama o gumenim bombonama.

„Jao, mnogo su mi se sad prijele ove gumene mede, hoćeš li, molim te, da odeš da mi ih kupiš?“

Uzeo je limenku piva i seo pored mene na kauč.

„Nale, kupiću ti sutra i mede i smoki i šta god, sad sam umoran i stvarno me ostavi na miru.“

„Sutra mi se možda neće jesti, sad mi se jedu, ne mogu da izdržim do sutra. Hajde, molim te, pa brzo ćeš ti to!“

„Natalija, stvarno ne mogu sad. Rekoh ti sutra, prestani da me smaraš!“

„Okej, ne moraš, sama ću. Gde si ostavio moju karticu da idem da ih kupim? Taman ću malo da se prošetam, cela sam se ukočila u ovom stanu.“

Ustala sam kako bih uzela karticu i otišla do prodavnice.

„Nemoj da se umaraš, rekao sam ti već stotinu puta, kupiću ti ih ja sutra kada se budem vraćao sa posla.“

Nastavio je da ispija svoje pivo i menja kanale, ne skidajući pogled sa televizora.

„I ja sam tebi rekla da mi se baš sad jedu. Uostalom, neću se umoriti, sići ću tu iza zgrade do dragstora, trebaće mi petnaest minuta do tamo, neće mi ništa biti.“

„Ne razumem čemu toliko insistiranje. Svakako je već devet sati. Niko nije preko noći umro jer nije jeo gumene bombone.“

„Strahinja, stvarno mi se mnogo jedu, a i hoću da prošetam, šta ima loše u tome?“

„Bože, zašto si toliko zapela da ideš baš sada? Nije mi jasno zašto želiš da izlažeš naše dete rizicima bez potrebe.“

„Hoćeš li prestati to da mi govoriš? Znaš da u porodici imam istoriju rizičnih trudnoća i veoma dobro znaš koliko se plašim da se bebi nešto ne dogodi. Ne mogu da verujem da mi to stalno prebacuješ.“

„Ni ja, Natalija, ne mogu da verujem da moram stalno da te podsećam. Zaista si neodgovorna. Veoma dobro znaš da ti je poslednji put kada si izašla bilo loše i da si mogla da naškodiš i sebi i bebi. Sve sam učinio kako biste oboje bili bezbedni, čak si me naterala i da vičem i da ti uzmem kartice, kako ne bi mogla da rizikuješ da nosiš teške kese do šestog sprata, da ti se ne bi slošilo ponovo ili da možda bude nešto još gore, ali ti se uporno inatiš. Ponašaš se kao neko dete. Uopšte mi nije jasno kako možeš da budeš tako neobazriva, neodgovorna i nezahvalna.“

Možda je u pravu. Nekako sam sebe oduvek smatrala veoma odgovornom osobom, ali sam ovo sa trudnoćom, izgleda, shvatila previše olako i neodgovorno. Znam koliko su se moja sestra, mama i baka namučile sa svojim trudnoćama. Treba da budem zahvalna zbog toga što uz sebe imam nekoga kao što je Strahinja, nekoga ko toliko brine o meni. Zaista sam zahvalna na svemu što radi za nas oboje i veoma cenim njegovu brigu, najmanje o čemu mogu da razmišljam je da ne naudim detetu. Imala sam potrebu da se opravdam i da mu objasnim da zaista nisam želela da ispadnem neodgovorna ili nezahvalna.

„Strahinja, bilo je leto, sunce i vrućina su me dodatno bili izmorili. Sada je zima, napolju je mrak, želela sam samo malo da uhvatim vazduh, protegnem se i izađem iz ovog čardaka ni na nebu ni na zemlji…“

Nisam uspela ni da završim rečenicu, kada me je on besan kao ris prekinuo na pola.

„A, dakle, ovo je za tebe čardak? Naš stan je za tebe čardak ni na nebu ni na zemlji? Znači ti si neka mala krhka princeza koju je ovde zarobio zmaj, a to sam, pretpostavljam, ja? Pa ja ne vidim da ste okovani lancima ili da su vam vrata zaključana, princezo. Slobodni ste kao ptica na grani.“

„To nije ono što sam rekla, niti sam htela tako nešto da kažem, htela sam da…“

„Šta si htela da kažeš, rekla si. Nego, tako mi i treba kada sam budala. Sve što sam uradio bilo je za tvoje dobro i za dobrobit našeg deteta, i ovako mi vraćaš? Nezahvalnice!“

Bila sam šokirana svim onim što je govorio. Znam da nije prvi put da ovako plane, ali samo sam želela svoj novac, kako bih mogla da kupim kesicu gumenih bombona. Da sam znala će ovo ovako da eskalira, ne bih ništa govorila. Proklete bombone.

„To nije istina, ti znaš koliko ja cenim tvoju brigu za mene. Nije mi bila namera da te povredim, samo sam htela…“

„Htela si da od mene napraviš nekog ološa, robovlasnika, a od sebe žrtvu. Stalno mi to radiš, ne znam šta time dobijaš. Sve što sam do sada radio bilo je isključivo za tvoje dobro. Ja od toga nemam ništa, a na kraju opet ja ne valjam. Te te ovde držim na silu kao zmaj, te dolaze komšije, te policija, jer ja kao mnogo vičem, ja sam ovde neki nasilnik. Šta treba još da uradim da bi ti bila zadovoljna? Nikada nisi zahvalna.“

Ustao je sa kauča i prošao pored mene tolikom brzinom da sam osetila oštar šamar hladnog vazduha na obrazu. Izašla sam za njim u predsoblje i par sekundi ga gledala kako oblači kaput i kašikom ubacuje nogu u tesne kožne cipele.

„Strahinja, gde ćeš sad?“

„Da ti kupim te bombone. Koliko god ti prema meni bila bezobrazna, nepravedna i nezahvalna, ne mogu da legnem da spavam znajući da imaš želju koju ti nisam ispunio. Tolerisanje tvojih budalaština i ljubav prema tebi su moje prokletstvo. Doći će mi jednom glave.“

Izašao je iz stana i svom snagom zalupio vrata za sobom. Trznula sam se od jačine udarca ulaznih vrata, činilo mi se da su se svi zidovi zatresli od te siline. Osećala sam se loše. Zaista cenim njegovu posvećenost i brigu. Ne želim da misli da sam nezahvalna, jer to zaista nisam. Moraću malo da spustim loptu, nije ni njemu lako – na poslu kolege, kod kuće moji hormoni i ja. Možda ga previše pritiskam. Sačekaću da se vrati i izviniću se. Želim da zna da zaista nisam nezahvalna i da veoma cenim njegovu posvećenost. Vratila sam se na kauč i počela da razmišljam kako ću sročiti izvinjenje kada se Strahinja vrati.