Za početak je dovoljno da saslušamo žrtvu – sumiranje diskusije “Ne okreći glavu”

Kao poslednju aktivnost projekta „Nasilje je uvek izolacija“ održali smo panel diskusiju „Ne okreći glavu“. Okupili smo se 31. marta na Zoom platformi sa predstavnicama institucija i organizacija kako bismo videli šta svako od nas može da učini da pruži podršku žrtvama rodno zasnovanog nasilja. Učesnice diskusije su bile:

  • Dženeta Agović, direktorka organizacije Impuls, feministkinja i mirovna aktivistkinja
  • Jelena Džunić, SOS telefonski savetnik za osobe sa iskustvom nasilja u Sigurnoj kući Pančevo
  • Milica Crkvenjakov, kreatorka „Draga devojčice“ YouTube i Instagram profila
  • Jelena Stojanović, savetnica u Omladinskom savetovalištu SOS ženskog centra

Moderatorka diskusije je ovog puta bila Aleksandra Grujić, koordinatorka za omladinski rad u organizaciji Irida.

Diskusiji se priključilo nešto više od 40 učesnika/ca, i među njima su bili predstavnici institucija poput Poverenika za rodnu ravnopravnost, kao i organizacija civilnog društva širom Srbije.

Tema ove panel diskusije se prirodno nadovezala na ono o čemu smo pričali tokom prethodnih diskusija. Da se podsetimo, tokom panel diskusije „Krug podrške“ razgovarali smo o različitim akterima koji pružaju podršku žrtvama nasilja, te smo tu spomenuli građane/ke kao one aktere koji mogu ovaj krug da učine izuzetno širokim. Tokom panel diskusije „Podrška po meri“ koja je prethodila ovoj, istakli smo kako možemo da senzibilišemo one koji pružaju podršku, kako bi ta podrška bila što adekvatnija žrtvama. Na poslednjoj diskusiji stavili smo akcenat na same građane/ke, na sve nas koji svedočimo nasilju u našoj okolini i koji bismo hteli da pružimo podršku ali ne znamo kako, ili je pak i nama potrebno ohrabrenje da bismo napravili taj iskorak.

Šta bi trebalo da bude naš prvi korak kada svedočimo nasilju?

Dženeta Agović smatra da nema jednog univerzalnog odgovora na nasilje. Kao predsednica udruženje Impuls iz Tutina, već više od dve decenije se bavi nasiljem nad ženama te iz iskustva zna da je svaka situacija nasilja različita i da zahteva specifičan pristup. Kada se svedoči nasilju, prvenstveno treba proceniti situaciju, proceniti bezbednost žrtve ali i našu bezbednost.

To poslednje je ključno, jer iako je bitno da vodimo računa o nama samima, mnogi često ne prijavljuju nasilje iz straha od posledica. Važno je napomenuti da je moguće prijaviti nasilje policiji anonimno, a moguće je i zatražiti bezbednosni savet, da saznate kako da ostanete bezbedni do dolaska policije.

Dženeta ne smatra da bi trebalo da se obeshrabrimo što se prijavljanja nasilja tiče, ali napominje da bi bilo korisno da postoji neki vid podrške samim ljudima koji će prijaviti nasilje – da se osnaže i da znaju svoja prava. Što se Dženete tiče, ona naglašava da bi uvek prijavila nasilje, sem ukoliko to ne bi ugrozilo bezbednost žrtve.

Za početak je dovoljno da saslušamo žrtvu

Na pitanje šta treba da kažemo kada nam se drugar/ica poveri da doživljava nasilje, Jelena Stojanović je rekla da ne treba ništa da kažemo, već da za početak samo slušamo. Radeći kao savetnica u Omladinskom savetovalištu SOS Ženskog centra, naučila je da je najbitnije stvoriti bezbednu atmosferu u kojoj će žrtva moći da nam se otvori.

Ukoliko zauzmemo oštar stav i kažemo žrtvi da doživljava nasilje, te da mora da ga prijavi, često nećemo ništa dobro postići. Naprotiv, izgubićemo poverenje te osobe  jer prosto ne znamo kroz šta ona prolazi, čak i ako smo možda i sami doživeli nasilje. No, ukoliko budemo dobro slušali, najčešće će nam i sama žrtva reći šta joj je potrebno.

Jelena govori da je ponekad dobro da se i mi sami otvorimo, i da ispričamo našu priču sa nasiljem kako bismo izgradili poverenje između nas i druge osobe.

Šire shvatanje podrške

Pored slušanja žrtve, Jelena Stojanović govori o podršci u vidu informisanja o opcijama koje žrtvi stoje na raspolaganju – istražiti i predočiti podatke o tome kako Centri za socijalni rad i Sigurne kuće funkcionišu, kako izgleda prijavljivanje nasilja kod policije i kontaktiranje nevladinih organizacija.

Drugi vid podrške predstavlja direktan vid – bilo to pozivanje savetovališta umesto žrtve da se zakaže razgovor, odlaska zajedno sa žrtvom do školskog psihologa ili Centra za socijalni rad. Ono što je bitno jeste da odluka mora biti žrtvina. Ne smemo vršiti pritisak i podrška ne sme biti nametnuta.

Dženeta smatra da moramo imati širi pogled na pojam podrške i videti šta je ženi u konkretnom trenutku potrebno. Nekim žrtvama je potrebno mesto gde će prespavati, nekima je potrebna materijalna pomoć, a nekim žrtvama je dovoljan i sam razgovor nakon kojih se žrtve, u Dženetinom iskustvu, osećaju osnaženo. Ovde se radi o vraćanju dostojanstva žrtvi, o vraćanju osećaja kontrole nad svojim životom.

I pričuvati dete je vid podrške

Jelena Džunić je dala svoju perspektivu na temu podrške kao socijalna radnica i SOS telefonska savetnica za osobe sa iskustvom nasilja u Sigurnoj kući Pančevo. Potvrdila je sve prethodno rečeno, posebno vidove podrške koje je Jelena Stojanović istakla, dodajući da su žrtve često manipulisane. Nasilnici plasiraju priče da žrtvama niko neće verovati, da se nasilje ne može prijaviti bez vidljivih povreda, a prete i daljim nasiljem.

Ohrabrivanje je zato potrebno pre odlaska u Sigurnu kuću. Tokom boravka u Sigurnoj kući, što je moguće do 6 meseci, sa mogućnošću za produžetak u izuzetnim slučajevima, žrtvama je svakako dobrodošla podrška u vidu donacija odeće, igračaka, sredstva za higijenu i slično.

Međutim, Jelena napominje da je izuzetno značajno kada neko od srodnika ili prijatelja pričuva decu. Kada ih odvedu i dovedu iz škole, kada ih čuvaju dok žena odlazi na posao. U Sigurnoj kući Pančevo deca mogu ostati par sati dok je žena na poslu ili dok obavlja aktivnost. Jedini izuzetak jeste kada su deca baš mala, te se usled vezanosti za majku ne osećaju bezbnedno okruženi nepoznatim ljudima u Sigurnoj kući. Ovde bi bilo značajno kada bi dete u Sigurnoj kući pričuvala osoba koju već poznaje.

Ekonomsko osnaživanje žena

Jelena Džunić govori o tome da je najčešći uzrok zašto žene ne uspeju da se osamostale nakon izlaska iz Sigurne kuće zapravo nedostatak ekonomske nezavisnosti – najveći broj korisnica Sigurnih kuća je nezaposlen.

Tokom boravka se radi na tome da se zaposle, te Sigurne kuće imaju dobru saradnju sa Nacionalnom službom za zapošljavanje. Sigurne kuće poput one u Pančevu imaju projekte ili pak sarađuju sa preduzećima kako bi se žene obučile za poslove. Svakako je potrebna saradnja sa većim kompanijama, kako bi bilo više prilika za zaposlenje.

Poslodavci nažalost diskriminišu. Iako Sigurne kuće ne govore poslodavcima da su žene preživele nasilje, poslodavci ipak dolaze do tih informacija i tada menjaju stav prema žrtvi kao kandidatu za posao. U malim sredinama, te se informacije lako šire, posebno kada nasilnici posećuju žrtve na radnim mestima poput prodavnica ili restorana. Da bi sebi rešili problem, poslodavcima je najlakše da tim ženama daju otkaz.

Nasilje počinje od malena

Milica Crkvenjakov, kreatorka Draga Devojčice YouTube kanala, ima iskustva sa organizovanjem radionica za devojčice na temu rodne ravnopravosti. Svoj kanal je i započela jer je bila onemogućena da organizuje radionice uživo, te je preko interneta dosegla mnogo veći broj devojčica i mladih devojaka nego što bi inače mogla.

Njoj se često javljaju jedanaestogodišnjakinje ili dvanaestogodišnjakinje koje priznaju da trpe nasilje od svojih momaka. Milica smatra da im je daleko lakše da se povere anonimno preko interneta. Neke od tih devojčica ne prepoznaju nasilje kao takvo, ali osećaju da to ne treba tako da bude. Međutim, neke prepoznaju nasilje ali ga ipak prihvataju. To čine jer smatraju da tako funkcionišu odnosi odraslih, ili zato što se boje da ostanu same.

Milica smatra da je izuzetno potrebno raditi na osnaživanju i samih devojčica. Kako su ciljna grupa organizacija za mlade najčešće mladi uzrasta 15 – 30, zapostavlja se činjenica da nasilje počinje od malena, mnogo pre tog uzrasta.

[Ne]prepoznavanje nasilja

Jelena Stojanović smatra da mladi teško prepoznaju nasilje, a posebno psihološko nasilje. U njenom iskustvu, često se dešava da mlada osoba dođe u Omladinsko savetovalište zbog nekog drugog problema, te da se tek kasnije ispostavi da ona doživljava bilo partnersko ili vršnjačko nasilje. A kada se dublje pogleda, ispostavi se da je doživela i porodično nasilje, zbog čega je usvojila nasilje kao normalan vid ponašanja.

Milica ističe da su mladi generalno nedovoljno edukovani o nasilju. U retkim momentima kada se tema nasilja obrađuje u školi, ona je loše predstavljena. Ističe da temi nasilja treba pristupiti sa aspekta vršnjačke edukacije.

Za kraj, Dženeta je napomenula da je bitno nastaviti borbu protiv nasilja, da treba informisati i angažovati javnost jer to zaista ima efekta: u Tutinu do 2012. godine nijedna žena nije prijavila nasilje. U godini tokom koje je Impuls sproveo projekat koji je podrazumevao seminare, tribine, radionice kao i nedeljne emisije na jednoj jedinoj radio stanici u Tutinu na temu nasilja – čak devet žena je prijavilo nasilje.

Nasilje je uvek izolacija

Panel diskusiju smo organizovali u okviru naše kampanje „Nasilje je uvek izolacija“, koju smo pokrenuli kako bismo učinili SOS kontakt telefone dostupnim što većem broju građana i građanki u vreme pandemije korona virusa. Epidemiološke mere koje su stupile na snagu prošle godine i bile nužne za suzbijanje širenja virusa, imale su nažalost neželjenu posledicu povećanja broja žrtava rodno zasnovanog nasilja.

“Nasilje je uvek izolacija” je deo projekta Vlade Švajcarske “Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT” koji sprovode dve nevladine organizacije: Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Takođe, projekat je dobio podršku projekta Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID) “Tvoje mesto u Srbiji” koji sprovodi Nacionalna koalicija za decentralizaciju , sa partnerima CRTA-om, ORCA-om, Fondacijom „Jelena Šantić“ i Media i reform centrom Niš

Responses